Udahni prirodu!

Borovnice, maline, pečurke i jedan KOPAONIK

Foto album 

Na kraju prošlog članka o Resavskom kraju sam pomenuo jedno slučajno poznanstvo koje se desilo prilikom tog izleta pa evo i da pojasnim o čemu se radi. Da nije bilo tog susreta, ne bi nam tog momenta ni pala na pamet ideja da posetimo Kopaonik s obzirom na određene predrasude koje smo imali o toj planini.

Prilikom planinarenja po Vrtačelju, upoznali smo Stane Gleđ, izuzetnu osobu, velikog ljubitelja prirode, planina i svega ostalog što ima veze sa tim. Stane je takođe i sakupljač lekovitog i ostalog bilja, pečuraka a što je najbitnije u celoj ovoj priči, ona je i odličan poznavaoc Kopanika i celog tog kraja. Dan posle izleta po Resavi, Stane je uputila otvoren poziv na "YU-mount" listu svima koji žele, da dođu na Kopaonik i da se pridruže njoj i njenim prijateljima u boravku i tumaranju po planini, branju pečuraka i svega ostalog na šta se može naići, a naravno i konzumiranju i spremanju svih tih plodova prirode do kojih se može veoma lako doći. Kad smo videli poziv, veoma smo se zainteresovali, kontaktirali smo Stane i začas posla se dogovorili o odlasku na Kopanik. Rezultat svega toga je pet nezaboravnih dana provedenih sa Stanom, Milanom i Zlatom i maksimalnom hedonizmu koji jedna ovakva planina može da nesebično ponudi. Takođe, sve predrasude koje smo imali o Kopaoniku kako je to jedna planina gde dolazi samo određen "soj" ljudi i kako tamo i nema ničeg zanimljivog, su pale u vodu. Shvatili smo da je Kopaonik jedna ogromna planina koja može da pruži neverovatno mnogo svakome ko to zna da prepozna i primi na pravi način. Dovoljno je udaljiti se par stotina metara od centralnog (turističkog) dela i već se osećate kao da ste na drugoj planeti.

Spakovali smo sve neophodno i u nedelju 16-og avgusta krenuli put Kopaonika. Tamo smo stigli negde oko 2 sata poslepodne, taman kad su Stane i ostalo društvo (koji su već bili tamo) završili prepodnevnu "berbu" pečuraka i borovnica. Pečurke su odmah pripremili u vidu predivnog gulaša i pozvali su nas na ručak. Iako smo neposredno pre toga već ručali,  nismo mogli da odolimo pozivu i naravno nismo se pokajali. Odličan gulaš od "krasnica", "lisičarki" i ostalih pečuraka, a sve to u kombinaciji sa palentom nas je oduševio. Za vreme ručka smo se dogovorili da poslepodne krenemo na jugozapadnu stranu Kopaonika prema vrhu Treska (Šiljak), u nameri da pronađemo još neku pečurku. Rečeno-učinjeno. Put do Treske nas je vodio preko poznatih ski-staza (Suvo rudište, Sunčana dolina...) i to prvo preko lepih zelenih livada koje su se kasnije nastavile na četinarsku šumu. Kad smo izašli na greben iznad Novoselskih bačija, pukao nam je pogled na par obližnjih vrhova: Pančićev vrh - 2017 m. prema istoku i odmah iza njega Nebeske stolice - 1913 m., a pravo ispred nas je bila Treska sa svojim vrhom Šiljak -1622 m.

Teren po kojem smo dotle prošli je blago zatalasan bez nekih većih odstupanja, jedino završni uspon na Šiljak zahteva malo pentranja u visini od nekih 70-ak metara. Sa vrha Treske se pruža još bolji pogled na već spomenute vrhove, a najinteresantnije je što se odatle prema jugu Kosovo vidi kao na dlanu. Neposredno ispod vrha se nalazi i administrativna granica sa Kosovom. Pošto je dan već bio na izmaku, valjalo nam je poći nazad, ali tada su počele predivne igre niskih sunčevih zraka i okolnog terena, što je ceo krajolik činilo pomalo nestvarnim. Lagano smo krenuli natrag i već u roku od nekih sat i po vremena smo stigli do našeg konačišta. Pečuraka nešto usput i nije bilo, ali nismo ostali gladni pošto su već postojale ranije nabrane zalihe od kojih smo opušteno spremili večeru.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledećeg dana je pao dogovor da se kolima spustimo nekih desetak km. niže od Kopaonika na putu prema Jošaničkoj banji i da pretražimo taj deo u nadi da ćemo naći dosta pečuraka. Takođe smo hteli da obiđemo i obližnje vrhove Kukavicu - 1726 m. i Kozje stene - 1557 m.

Krenuli smo ujutro i začas posla se spustili do polazišne tačke u blizini Samokovske reke. Put nas je vodio prvo prema jugozapadu kroz šumu gde smo odmah počeli da skupljamo pečurke. Uglavnom su to bile krasnice i poneka lisičarka. Vrganja (kojima smo se najviše i nadali) je bilo veoma malo, a i oni su već uglavnom bili u fazi truljenja, tako da smo pokupili bukvalno samo jedan primerak koji se mogao upotrebiti. Stane nije krila svoje veliko iznenađenje takvim stanjem, zato jer je na tim lokalitetima uvek nalazila ogromne količine vrganja. Objašnjenje je bilo ili da su već tuda prošli berači, ili da je loša godina.

"Krasnica je za širu populaciju manje poznata vrsta pečuraka, tako da nije zanimljiva profesionalnim beračima da je skupljaju, ali je izuzetno ukusna i od nje svakojake đakonije mogu da se naprave. Pošto je u šumama bilo najviše Krasnice, tako je ona preovladavala u svim našim jelima koje smo spremali tih dana."

"Lisičarka je već mnogo poznatija vrsta pečuraka i važi za jednu od kvalitetnijih koje postoje i kao takva je dosta tražena. Uspeli smo da pronađemo i određenu količinu ovih pečurkica, tako da je bilo dovoljno da svim jelima koje smo spremali da jednu specifičnu finu aromu."

Po izlasku iz šume, put se nastavlja dalje na zapad preko brda Kadijevac, koje smo detaljno pročešljali u potrazi za pečurkama. Tu smo uspeli da pronađemo određenu količinu sunčanica i veoma malo rudnjača.

"Sunčanice su pečurke koje uglavnom ne mogu da se zamene sa nekom drugom "nejestivom" vrstom i veoma su interesantne. Kada su mlade njihov šešir je zatvoren i liči na zatvoreni kišobrančić, a kad su skroz zrele onda se šešir otvori i liči na sunce. Takođe, oko peteljke (koja se inače ne jede) se nalazi jedan mali obruč. Po meni one su najlepše kada se isprže na ulju, ali naravno mogu da se spremaju i na druge načine."

"Rudnjače su inače vrsta šampinjona i imaju sličan ukus. Ove godine ih je bilo veoma malo, tako da ono što smo i našli je završilo u miksovanom gulašu"

Nakon uspona na brdo, izlazi se na greben Kadijevca i dalje prema severozapadu se ide prema vrhu Kukavica. Tu smo se rastali sa Milanom i Zlatom koji nisu hteli da idu nešto mnogo daleko i nakon nekih dvadesetak minuta hoda izašli na vrh. Pogled sa vrha je uprkos malo oblačnom vremenu bio fantastičan. Lepo se video ceo Ravni Kopaonik zajedno sa svim vrhovima koji ga natkriljuju: Vučak, Mala i Velika Gobelja, Karaman, Pančićev vrh, Treska i ostali.

Sa Kukavice smo nastavili dalje na sever prema Kozjim stenama. To je značilo da moramo da se spustimo nekih dvestotinak metara niže i to na nekim mestima ne baš laganom terenu. Ali nismo zažalili jer Kozje stene predstavljaju jedan fantastičan vidikovac sa koga se odlično vidi Jošanička banja i planina Željin prema severu, a prema istoku se niz provaliju može lepo videti Mijatovića jaz.

Citat: Mijatovića jaz je kanal koji kilometrima krivuda i spušta se u selo i delo je jednog graditelja koji je uložio snagu i umeće da dovede vodu u selo kada je nije bilo. Kanal je usecan u stenu i prolazi kroz guste borove šume i izlazi na pašnjačke površi ka selu Brveniku. Danas je Mijatovića jaz ucrtan u kartu Kopaonika kao znamenitost kojoj se svako divi i odaje poštovanje naporima Bože Mijatovića, koji je na nekim mestima u ležećem položaju obrađivao stenu praveći kanal!

Stane na Kozjim stenama: 

Na Kozjim stenama smo se odmarali i dremali nekih dva sata, pa smo onda krenuli natrag prvo istim putem prema Kukavici, ali smo je umesto da se opet penjemo gore, zaobišli stazom koja ide severnom stranom njenih obronaka. Tu smo opet izašli na Kadijevac i lagano se spustili do mesta gde smo ostavili automobil, a gde smo se i našli sa Milanom i Zlatom. Njih dvoje su u međuvremenu bili vredni i ubrali su veliki broj pečuraka i lekovitog bilja. Naravno konzumacija svega što smo prikupili tog dana je bila već iste večeri.

Profil visina: 

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledeći dan 18-i avgust, Stane je odlučila da se pridruži ekipi "NP Kopaonik" u raščišćavanju i krčenju jedne od nebrojenih staza, a nas dvoje smo odlučili da sa malom grupom planinara "PD Kopaonik" pod vođstvom Jovana Dokića krenemo prema vodopadu Jelovarnik. Pošto su oni u stvari bili u akciji markiranja staza, jedan deo puta smo išli sa njima, čisto da bi videli otprilike kuda ćemo prolaziti, a onda smo se odvojili i sami nastavili ceo krug.

Put nas je vodio prvo od Pajinog presla pa pored severoistočne strane Pančićevog vrha do Nebeske stolice što  nam je bila prva tačka odmora. Na Nebeskoj stolici se nalaze ostaci crkve za koju važe mnoga nagađanja ko je to i kad izgradio, pa se zato taj lokalitet često naziva i "Crkvine". Do Nebeske stolice staza je bila u blagom usponu, ali odatle je valjalo spustiti se nekih 700 m. niže do vodopada u pravcu jugoistoka. Od Nebeske stolice nadole je već granica sa Kosovom tako da put vodi malo sa ove, pa malo sa one strane granice. U jednom momentu nas je čak i nadleteo helikopter KFOR-a, pa je napravio par krugova iznad Pančićevog vrha i vratio se natrag. Put kojim smo išli je praktično seoski-kolski put, pomalo dosadan, tako da smo ga prečili i skraćivali gde god je to bilo moguće. Neposredno pre izlaska na rudnik cinka i olova (udaljen otprilike 1 km. od vodopada), put se dosta skraćuje prečenjem po šumskoj stazi. Od rudnika je do vodopada moguće doći na dva načina: Prvi je da se nastavi dalje makadamom (što smo mi i uradili), a drugi je da se ide kroz šumu (što mi na našu žalost nismo uradili jer nismo baš dobro shvatili prethodno dobijene instrukcije) i da se izađe na sam vrh vodopada. Odatle vodi stazica kojom se dolazi do podnožja gde je mali uređeni plato sa klupicama za odmor, a koja se dalje nastavlja na stepenice i par mostića koji vode još niže do glavnog makadamskog puta. Vodopad je inače visok oko 70 metara i od njegovog podnožja se kroz šumu u pravcu istoka, stazicom izlazi opet na kolski put koji vodi na gore ali ovaj put u pravcu vrha Beđirovac. Uspon je takođe bio pomalo dosadan s obzirom na makadamski put kojim smo se kretali, ali je ipak imao par dobrih vidikovaca sa lepim pogledima na okolne vrhove.

Profil visina:

Od vodopada do podnožja Beđirovca, trebalo nam je oko 3 sata i 30 minuta lagane šetnje, berući usput sunčanice i borovnice po okolnim padinama. Sandra nije htela da se penje do vrha Beđirovca (1782 m.) koji se takođe zove Šiljak, tako da sam samo ja na brzaka izašao gore čisto da vidim kako to izgleda. Vrh je u obliku kamene polulopte okružene raznim četinarima i nekako mi je sve to (ne znam zbog čega) malo čudno i zanimljivo izgledalo. Nakon Beđirovca, nastavili smo put preko Suvog rudišta gde postoji tabla da je to rezervat prirode I kategorije i da je pod zaštitom države. Kad smo videli koliko smeća ima pored te table, pomislili smo da je jadno ono što ga štiti država. Dalje smo se preko Krčmar vode i Pajinog presla vratili natrag do našeg konačišta gde nas je opet čekala večera u vidu punjenih sunčanica na pečenom krompiru, a kao dezert palačinke sa sosom od sveže ubranih borovnica i malina. Ovom prilikom zahvaljujemo Stani, Zlati i Milanu na svim đakonijama koje su nam spremali.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Sledeći, četvrti dan našeg boravka na Kopaoniku je bio prava bombona. Stane, Sandra i ja smo krenuli na severnu stranu Kopaonika (koji se inače naziva i Ravni Kopaonik) s namerom da posetimo više lokaliteta i naravno da naberemo što je više moguće pečuraka i borovnica. Put nas je od centra vodio pored podnožja Karamana i dalje se nastavljao prema Jarmu stazom kroz šumu koja praktično ide paralelno sa putem prema Brzeću. Međutim, staza je tako lepo sakrivena i izolovana šumom, tako da se na njoj osećate kao da ste kilometrima udaljeni od najbliže civilizacije. Staza se inače zove Vilina voda po jednoj tački u neposrednoj blizini Jarma. To je potočić koji preseca stazu, a svuda okolo su prelepi četinari i neverovatne količine borovnica i sve to tako nestvarno izgleda baš kao da su ga šumske vile napravile samo za svoje uživanje. Usput smo nailazili na krasnice i lisičarke tako da smo do kraja dana uspeli da sakupimo dovoljno i za večeru i da ponesemo natrag za Beograd. Posle Viline vode, staza ide preko Jarma, odakle se u pravcu severozapada makadamskim putem kroz šumu stiže do Lisičje stene - 1686 m. To je gomila velikih stena verovatno vulkanskog porekla nabacanih jedna preko druge. Pogled sa stena bi bio fantastičan da ga ne zaklanjaju visoki četinari koji opet daju svoju draž i neki čudan spokoj ovom mestu. Tu smo ostali oko 20-ak minuta pa smo onda nastavili dalje prema Rvatskim bačijama. No, ubrzo smo naišli na problem u vidu močvarnog terena koji je sve više i više gutao stazu po kojoj smo išli. Kada više nije bilo načina da držimo pravac, krenuli smo da tražimo alternativne prolaze što je podrazumevalo dosta veranja i probijanja kroz šikaru, trnje i strnjike. Na kraju smo uz malo muka uspeli da se preko Ćurčićke ravni popnemo na kolski put kojim je moguće stići do Rvatskih bačija, ali smo već zbog manjka vremena odustali od te ideje. Okrenuli smo u pravcu severa i za nekih sat vremena hoda izašli na Malu Gobelju - 1845 m.

Stane na Maloj Gobelji posmatra Oštri krš:

Profil visina: 

Sa Male Gobelje se u pravcu istoka lepo video Oštri krš - 1741 m. koji je bio naša sledeća tačka ovog trekinga, a u pravcu juga Velika Gobelja - 1934 m. na kome se nalazi televizijski repetitor. Put dalje nas je vodio po podnožju Velike Gobelje jer smo morali da zaobiđemo ogromnu jarugu koja razdvaja Malu Gobelju i Oštri krš. Na moju ideju da se popnemo i na Veliku Gobelju, Stane je odgovorila da to više ne praktikuje odkako su za vreme bombardovanja pobacali svakakva čuda po vrhu pa pretpostavlja da je to još uvek dosta kontaminirano područje. Za sat i 10 minuta smo stigli i do Oštrog krša i odatle se lepo video i vidikovac na Maloj Gobelji gde smo bili. Posle Oštrog krša, nastavili smo nizbrdo u pravcu juga i za sat vremena smo stigli do hotela Srebrnac i gradilišta novih ski staza i žičara koje će do zime verovatno biti gotove. Od Srebrnca nismo hteli da više eksperimentišemo i lagano smo se asfaltom (koji tog dana na našu sreću uopšte nije bio opterećen saobraćajem) vratili natrag preko Jarma do centra Kopaonika. Za večeru smo naravno imali opet pečurke u vidu koktel-gulaša sa testeninom.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Naš poslednji (peti) dan boravka na Kopaoniku je ujedno bio i dan povratka za Beograd. Odlučili smo da prepodne provedemo u laganom branju borovnica i svega ostalog što možemo usput naći, a da se poslepodne strpamo u kola i krenemo natrag. Stane nam je rekla da na Karamanu ima dosta borovnica, pa smo i krenuli prema njemu preko Pajinog presla. Ubrzo smo izašli na greben Karamana i krenuli u potragu za plenom, međutim sve je to bilo nešto mršavo. Izgleda da su pre nas tuda prošli profi skupljači borovnica i pokupili sve što se moglo pokupiti. Pošto nam ni Karaman nije bio nešto posebno zanimljiv, odlučili smo da prođemo greben i da se spustimo dole do Jarma, pa da se vratimo natrag stazom Vilina voda (onom koju smo prošli prethodnog dana) jer smo znali da tu svašta možemo naći. Ta odluka se pokazala pravom u datom momentu jer smo stvarno lagano i bez mnogo truda nakupili dosta borovnica i još malo pečuraka, taman toliko da imamo par sledećih dana. Opet smo prošli predivnom stazom Vilina voda i još neko vreme uživali u njoj i šumama koje je okružuju. Poslepodne smo ipak morali da sednemo u kola i da na našu veliku žalost krenemo za Beograd.

Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu

Preuzmi tracklog u:

GPX (Garmin MapSource) formatu i

KML (GoogleEarth) formatu

Epilog našeg petodnevnog boravka na Kopaoniku je bio kao što je napisano na početku ovog članka, totalno razbijanje svih predrasuda koje smo imali do tada. Maksimalno uživanje u svim lepotama ove predivne planine nas je toliko ispunilo svim pozitivnim impresijama, iako smo tek samo zagrebali deo jednog ogromnog prostranstva koje ćemo sigurno i dalje istraživati prilikom budućih poseta. Mnogo toga lepog ima tu da se vidi: Semeteško jezero, Metođe, Samokovska reka, Jerak, Jankova bara, Vučak, Hajdučica, Markove stene, Rvatske bačije, Željin malo dalje i mnogo, mnogo toga još. Jedva čekamo naš sledeći odlazak tamo i radujemo se viđenju svega lepog što Kopaonik nudi svakome ko to zna da primi na pravi način.

Deo plena:

Na kraju ove priče želimo da kažemo da je poznanstvo sa Stanom i vreme provedeno sa njom bilo veoma inspirativno i poučno za nas. Toliko lepih priča koje nam je pričala, nesebično i strpljivo prenošenje svog znanja o planinama, šumskom bilju, pečurkama i o životu uopšte nas je samo oplemenilo i uputilo nas da neke stvari posmatramo iz nekog sasvim drugog ugla nego što smo to do tada radili. Zahvaljujemo Stani na svemu i stvarno želimo da se u što skorije vreme opet sretnemo i zajedno tumaramo po šumama, livadama, krševima, probijamo kroz trnje i koprive, preskačemo potoke, zaobilazimo močvare, i sve ostale lepe stvari koje se i inače rade u čistoj i netaknutoj prirodi.

STANE, VELIKI POZDRAV