Zlatar i Tičje polje
Prošlo je neko vreme kako nismo ništa pisali na ovom blogu ali za to imamo veoma dobro opravdanje. Bilo je stvarno dosta putovanja u ovih mesec i nešto dana, tako da se ne može sve postići tako brzo. Treba na miru sesti, napisati nešto o posećenim krajevima, obraditi fotografije i sve to nekako uobličiti da bi ličilo na nešto, a za to ipak treba dosta vremena.
Evo, konačno krećemo sa prikazima svega što smo prošli i videli i nadam se da će vam se bar nešto i dopasti. Polećemo!
Na planinu Zlatar smo se odlučili da idemo sasvim nenadano. Posle dužeg planiranja o kampovanju u mestu Caričina u okolini Sjenice, ipak smo u poslednji momenat odbacili taj plan i odlučili da odemo na Zlatar i mogu reći da se uopšte nismo pokajali. Bili smo tamo nekih 4 dana i uspeli smo ipak jedan dan da odvojimo i da posetimo Sjenicu i Caričinu, ali detaljnije o tome će biti nešto kasnije.
Ekipa u sastavu: Jasna i Neša, Draganče i njegov sin Pjotr (došao čak iz Rusije) i naravno nas dvoje-Sandra i Buca, smo u petak 31-og jula poslepodne seli u kola i otkotrljali se put Zlatara. Tamo smo stigli kasno uveče i smestili se u selu Vilovi u blizini Nove varoši (10-ak km. daleko). Tu se nalazi novoizgrađeni pansion našeg domaćina Miška Botića u prelepoj borovoj šumi i njegovu internet prezentaciju možete videti na sledećem linku: www.vilovi.info
Panoramski snimak sa terase pansiona (klikni za uvećan prikaz):
Mi smo se smestili u nešto starijoj brvnari koja se nalazi 30-ak metara od glavnog objekta, ali koja ima sve što je neophodno za jedan normalan boravak na takvom mestu: 2 lepe sobe sa po 3 kreveta i dovoljnom količinom posteljine i ćebadi, kupatilo i dvorišnu kuhinjicu sa fenomenalnim stolom sa nadstrešnicom gde smo uglavnom i provodili vreme kad god nismo bili u nekoj akciji.
Ekipa je bila mešovita planinarsko-biciklistička, s tim što je ipak planinarenje malko prednjačilo.
Prvi dan boravka na Zlataru smo iskoristili da napravimo jednu turicu do najvišeg vrha Zlatara - Velika Krševa koji se nalazi na visini od 1625 m.
Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu možete videti ovde
Profil visina:
Da bi smo to što lakše prošli, morali smo da odemo kolima nekih 5-6 km od Vilova do lokaliteta "Dulovina" gde nam je bila polazišna tačka. Odatle počinje lepa staza koja prolazi naizmenično kroz razne listopadne i borove šume, preko mnogih livada i pored par zaseoka. Nismo mogli da verujemo kako je Zlatar lepa planina svuda gde god pogled može da dosegne, iako smo slušali mnoge priče o tome. Jedan deo planirane staze je vodio preko magistralnog puta koji spaja Novu varoš i Sjenicu, ali to je na sreću bilo samo jedno parče od nekih 200-ak metara. Prošli smo dosta blizu poznatog rehabilitacionog centra i videli smo da se nalazi u dosta lošem stanju, što je šteta. Objekat se nalazi na odličnom mestu i sama građevina se fino uklapa u planinski okoliš tako da bi verovatno neko trebao ozbiljno da se pozabavi time kako bi se sve to renoviralo i dovelo u red.
Nakon prelaska puta, trek nas je dalje vodio makadamskim putem sve do poslednjih zaseoka i odatle smo opet prešli na šumske staze kojima smo se peli dalje prema vrhu. Usput smo nailazili na mnoštvo šumskih jagoda i malina, tako da ni poslastica i osveženja nije manjkalo.
Po izlasku na greben šumska staza nestaje i nastavlja se opet na makadamski put koji lagano vodi prema vrhu. Usput se nailazi na lepu renoviranu kuću koja je u starim topo kartama predstavljena kao "Planinarski dom", a sada je to ugostiteljski objekat sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Dobro je što tu može da se svrati posle dužeg pešačenja i da se malo odmori i osveži, ali je loše što to isto može da se uradi i na motorizovani način tj. kolima, tako da onda sve to već postaje jedna velika gungula. Još sve to upotpunjuje novoizgrađena crkvica čija porta novokomponovanim "vernicima" služi da proslavljaju sva svoja moguća i nemoguća slavlja sa svim onim što takve svetkovine prati (obžderavanje, oblokavanje, novokomponovani narodnjaci sa automobilskih razglasa i sve ostalo...). Kad smo videli sve to, naravno da smo pobegli odatle glavom bez obzira i produžili put prema vrhu. Odatle do početka završnog uspona ima još oko 1,5 km hoda i onda se sa puta skreće desno gde počinje jedna strma travnata padina. Tom padinom se penje nekih 50-60 m. uvis, da bi nam posle toga bilo jasno zašto se ovaj vrh zove Velika krševa. Odatle pa sve do vrha je samo kamen i to veoma nezgodan, nepravilnog oblika i svih mogućih veličina, što nam je uz kišu koja je baš tada počela da pada zadalo malo muke dok se nismo ispeli gore. Vredelo je pomučiti se jer sa vrha je pogled bio odličan, uprkos malo lošijem vremenu koje nas je baš gore zadesilo. Verovatno se kad je lepo vreme, odatle mogu videti sve planine južnije od Zlatara kao što su Jadovnik i Jabuka, a moguće i dalje prema Durmitoru.
Posle kratkog ostanka na vrhu, krenuli smo natrag i maltene istim putem se vratili do polazišne tačke. Sve ukupno smo prošli 20-ak km i čitava ekipa (bez Jasne koja je ostala u bazi da na miru uživa) je bila zadovoljna pređenim putem i svime što smo usput videli.
Drugi dan smo se podelili, tako da su Draganče, Pera i Neša odlučili da biciklima naprave jedan veći krug oko Zlatarskog jezera, a Sandra i ja smo planirali da uradimo to isto ali na planinarski način (koristeći svaku moguću prečicu u cilju skraćenja puta).
Krenuli smo direktno od Vilova prema jezeru i put odatle vodi nekih 6 km nizbrdo prema jezeru. Plan je bio da pređemo jezero preko visećeg mosta, popnemo se nekim kozjim stazama sa suprotne strane, pa da izađemo na put koji se dalje nastavlja ka jugoistoku i spušta se prema brani. Odatle smo preko nje trebali da se vratimo na našu stranu jezera i da opet uzbrdo krenemo prema Vilovima. Plan je bio dosta ambiciozan sa dosta uspona i gubljenja visine, ali da li je tog momenta bio i ostvariv?
Put kojim smo se spuštali prema jezeru je običan seoski, dosadni, zemljani put, pun prašine, koja se pojačava sa svakim prolaskom nekog automobila a kojih je bilo previše za naš ukus. Taj dan je bio veoma topao i težak, tako da smo se smorili i samih tih 6 km. nizbrdo. Kad smo stigli do jezera, prešli smo preko mosta na drugu stranu i krenuli tom kozjom stazicom uzbrdo. Međutim staza je toliko bila zarasla u granje, koprive i trnje, tako da je postalo nemoguće proći i onda nam se sve definitivno smučilo. Još kad smo malo bolje pogledali prelepo Zlatarsko jezero i uočili super plažicu na suprotnoj strani, našim dilemama je definitivno došao kraj. Otišli smo na plažicu i ostatak dana proveli u kupanju, dremanju u ladovini i ostalim opuštajućim radnjama. Možemo reći da se uopšte ne kajemo što nismo završili to što smo planirali za taj dan, jer je takvo "cooliranje" koje smo imali, bilo upravo ono što nam je i bilo potrebno tog momenta. Zlatarsko jezero ima čudesnu zelenu boju i voda je bila veoma prijatna, tako da nam je bilo teško da se odvojimo od njega.
Ostatak ekipe (bajkeri) su uspeli da prođu to što su i planirali, čak su imali i vremena za jedno kupanje u jezeru, ali s obzirom na veoma tešku konfiguraciju terena punu dobijanja i gubljenja visine, dan su završili poprilično umorni. Oni su ukupno prešli oko 35-40 km. ali po takvom terenu i takvom teškom danu, to je stvarno bilo veoma zahtevno. Svaka čast momci!
Treći dan našeg boravka na Zlataru je bio prava bombona. Dogovorili smo se da se odvezemo do Sjenice i dalje do Trijebinskog polja na Pešteru i sela Caričina, da posetimo Draganovog prijatelja Rifata-Rifka Koraća i njegovu porodicu (tamo gde smo prvobitno trebali da kampujemo). Takođe smo imali u planu da obiđemo i selo Tičje polje koje se nalazi na samo 5-6 km. od Caričine preko brda. Ovog puta je i Jasna krenula sa nama jer je imala veliku želju da vidi i to čuveno Tičje polje o čijim lepotama smo slušali mnoge priče i videli mnoge fotografije, ali eto nikad dosad nismo imali prilike i da ga posetimo.
Kako smo zamislili tako smo i uradili. Odmah po dolasku u Caričinu i posle kratkog vremena provedenog sa domaćinima, Sandra i ja smo krenuli prema Tičjem polju zato jer mi je zamisao bila da ipak malo produžim taj izlet. Krenuli smo zemljanim putem koji spaja ova dva sela, ali već posle 1,5 km. hoda smo ga napustili i krenuli da prečimo preko brda. Na taj način smo skratili put i popeli se do prevoja na oko 1520 m, odakle se pružio nezaboravan pogled prema svim stranama sveta. Prema istoku se videlo Tičje polje i dalje planine Jadovnika, a prema jugu i zapadu-Pešterska visoravan.
Skoro 360-stepenski panoramski snimak sa prevoja (klikni za veći prikaz):
Nakon prevoja smo se niz brdo "Metalica" (da baš se tako zove) spustili do Tičjeg polja gde smo se uverili u sve ono što smo do tada mogli da vidimo samo na fotografijama i da čujemo od drugih ljudi. Tičje polje je jedan od lepših kutaka ove naše zemlje, a verovatno i mnogo šire. Tamo sve izgleda kao da je vreme stalo, počev od kuća koje odolevaju godinama i vremenskim prilikama i neprilikama, pa sve do brdovitih krajolika i mnogih pašnjaka intenzivnih boja koji se protežu dokle god pogled može da dosegne. Reči i fotografije nisu dovoljni da dočaraju ono što smo videli i osetili, već se mora otići tamo i udahnuti sve to punim plućima.
Naš put se nastavio dalje prvo na severozapad prema zaseoku Milakovići, nakon koga smo skrenuli prema istoku i krenuli lagano na drugi prevoj Kamarišta (1641 m) odakle počinje lagani silazak natrag prema Caričini. Svo vreme puta su se smenjivali pašnjaci i četinarske šume, usput smo brali divlje maline, uživali smo u fantastičnim vidicima i kad god smo mogli odmarali u nekoj usputnoj debeloj hladovini.
Put kojim smo prošli ucrtan u topografsku kartu možete videti ovde
Profil visina:
Kao što se vidi, prešli smo oko 14-ak km. i u Caričinu smo stigli nekih sat vremena pre ostatka ekipe koja je izabrala da do Tičjeg polja ide onim zemljanim putem i da se njime takođe vrati. Jasni je ovo bio prvi put da se popne na jednu takvu visinu, pa je bila toliko oduševljena svime što je doživela toga dana i rešila je da nas sve skupa još te iste večeri časti zbog toga. Hvala Jasni na piću i kolačima i želimo joj da nastavi da obilazi i druga brda i planine.
Sutradan, poslednji dan boravka na Zlataru smo Sandra i ja iskoristili za kuliranje u okolini Vilova i za poslepodnevni povratak za Beograd, a ostatak ekipe je krenuo ranije jer su usput imali u planu obilazak raznih manastira na potezu Novi Pazar-Kraljevo.
Rezime našeg četvorodnevnog boravka na Zlataru i Tičjem polju je taj da smo se stvarno opustili i nauživali u stvarno prelepim predelima ovih krajeva. Zlatar i okolina nude ogromne mogućnosti za sve ljubitelje prirode, jer je to ogromno prostranstvo sa mnogim planinama, rekama i jezerima. Takođe i onaj šlag na torti u vidu Peštera, Jadovnika i Tičjeg polja je jedna potpuna bajka koja sama priča svoju priču. Samo treba otići tamo i videti sve to uživo i sve će biti jasnije!