Udahni prirodu!

Kanjon reke Brnjice

Foto album sa ture

Fotke-dodatak

Treklog

Konačno posle pauze uzrokovane lomom mog nožnog palca (što je za posledicu imalo nošenje gipsa u trajanju od tri nedelje i terapiju u trajanju od otprilike 4 nedelja), subota 18-i jul je svanuo kao dan kada smo se konačno vratili u život i krenuli u nove pohode.

Kanjon reke Brnjice predstavlja jedan od bisera istočne Srbije u koji se ide veoma retko i to samo u organizovanim grupama. Sve to ima svoju lošu i dobru stranu. Loša je ta što je veoma malo ljudi čulo da reka Brnjica uopšte postoji i što je veoma malo ljudi i videlo sve njene lepote. To je ujedno i dobra strana bar što se tiče nas koji volimo ovakve stvari, jer smo sigurni da će na taj način ovo i njemu slična mesta ostati stvarno nedodirnuti rukom savremenih vandala i štetočina koji ne znaju da cene čistotu koju nam priroda daje.

Prolaz kanjonom ove reke, već par godina organizuje vodič planinara Goca Atanasijević iz PD "Železničar" iz Beograda i svaki put se obavezno traži mesto više u prepunom autobusu. Mnogi koji su već bili u kanjonu, su se toliko zaljubili u njega, tako da su već ponovili prolaz više puta. Kanjon može da se prođe i parcijalno iz dva dela (postoje dva glavna tesnaca) i onda mogu da se naprave dve kružne ture, ali ovakav prolaz čitavom dužinom kanjona iziskuje da dođete nekim prevozom na početak i da vas taj prevoz sačeka na kraju tj. na Dunavu.

Reka Brnjica se nalazi u istočnoj Srbiji u oblasti "NP Đerdap". Počinje kod sela Radenka (spajanjem dveju rečica: Radenka i Kljućata) i posle otprilike 15-16 km toka se uliva u Dunav otprilike 10 km nizvodno od Golubca.

Trasa kanjona u GoogleEarth-u

 I na topografskoj karti

U subotu ujutro smo krenuli rano iz  Beograda i već oko 9 i 30 smo stigli na odredište, presvukli se u odeću i obuću pogodnu za prolaz kroz reku i ušli u prvi tesnac. Njega karakteriše stalna smena duboke klisure (povremeno dosta uske i sa dubokim loncima punim vode) i širih delova reke kojima se prolazi normalnije (bez plivanja) ali koji su nezgodniji za hodanje zbog ogromne količine kamenja i stena na dnu, svih mogućih veličina i oblika. Dublji delovi tesnaca su takođe malo nezgodni za prolaz jer voda nije baš najbistrija (a i mi smo je verovatno dodatno zamutili), pa je i vidljivost bila veoma ograničena. To je uzrokovalo brojna naletanja na podvodne stene, tako da smo morali da budemo veoma pažljivi kako ne bi došlo do nekih glupih povreda.

U prvom tesnacu se nalaze i tri vodopada. Prva dva su manja i lako se prolaze, ali je zato treći (koji ujedno označava i kraj prvog tesnaca) prava poslastica. Visok je oko 3,5-4 m i na svom donjem delu pravi prelepu lagunu prečnika oko 30-ak metara. Veoma podseća na lagune iz egzotičnih džungli koje gledamo u emisijama po raznim satelitskim TV kanalima. Taj vodopad se može proći na tri načina. Prvi, koji niko nije ni praktikovao, je da se obiđe pentrajući se okolo naokolo po nekim stenčugama. Drugi je spuštanje niz vodopad prusikom (koji se naravno uvek nosi kad se ide po ovakvim terenima) i ja mislim da se otprilike polovina grupe i spustila na ovaj način. Treći je najjednostavniji, a ujedno i najatraktivniji i podiže najviše adrenalina, a to je princip zaleti se i skoči. Dakle ostali deo grupe je iskoristio ovaj način (između ostalih i Sandra i moja malenkost), i svaki skok je bio nagrađen navijanjem i aplauzima od strane planinara.

Nakon ovoga, put se dalje nastavlja stazicom koja ide paralelno sa tokom reke, ali na višoj koti, što je dobro došlo kao mali odmor od vode, kamenja, stena, grana i ostalih čuda na koja smo sve nailazili usput. Posle otprilike 1,5 sati hoda, staza se vraća natrag ka reci i onda se ulazi u drugi tesnac koji je malo drugačiji od prvog. On nije toliko tehnički zahtevan kao prvi, ali zato ima mnogo više baš dubokih i uskih lonaca gde je jedini način da se sve to pređe samo plivanje. Iz tog razloga, bio sam prinuđen da sve stvari dobro popakujem u nepromočive kese u rancu, kako se ne bi pokvasile, pa na žalost, zbog toga i nisam bio u mogućnosti da koristim foto aparat, tako da iz ovog dela kanjona nemam baš nijednu fotku. Zbog toga ću iskoristiti (nadam se da se neće ljutiti) jednu koju je napravio Sima-pećinar svojim vodootpornim Olympus-om.

I ovaj deo kanjona je bio dosta interesantan, samo je malo trebalo vremena da se opet naviknemo na prolaz kroz vodu jer smo se već dosta osušili, a i dan je dosta odmakao tako da nije više bilo toliko vruće kao prilikom prolaska kroz prvi tesnac. Tu je baš bilo dosta plivanja i provlačenja i sve to je trajalo otprilike oko 2 sata dok se konačno nismo izvukli na prelepu livadicu na kraju tesnaca. Odmah iza livadice se nalazi prelepo imanje sa kućicom u cveću, gde smo mogli malo da zastanemo i da se odmorimo. Odatle do Dunava vodi makadamski put koji prolazi kroz samo selo Brnjica i za koji je potrebno oko 45 min hoda. Usput smo naleteli na šljive džanarike i na plantažu kupina koje smo morali dobrano da oplevimo. 

Na magistrali na Dunavu pored restorana "Toma" nas je čekao autobus gde smo se presvukli. Ostali smo još oko 45 min u restoranu da malo sredimo utiske i onda natrag za Beograd.

Cela ova zezalica sa prolaskom kroz kanjon je trajala tačno 10 sati uključujući par pauza koje smo uspeli da napravimo i jedno malo lutanje u cilju traženja prave staze koja ide paralelno sa rekom između ona dva tesnaca.

Utisci posle ovog iskustva su neponovljivi. Iako smo se malo namučili, skroz se izgrebali, dobili veliki broj udaraca od nevidljivih stena, nabili tabane (Sandra nije imala baš odgovarajuću obuću tako da je bilo malo više psovanja i kukanja na zadnjoj četvrtini kanjona), ipak možemo reći da nam je bilo prelepo i da smo odabrali najbolji mogući način da izbegnemo vrućinu koja je tog dana bila nesnosna. Takođe smo naučili kako najlakše da se prolazi ovakvim terenima, a takođe i koju ćemo opremu poneti na neki od sledećih sličnih izleta.